Kad dete kaže „niko neće da sedi sa mnom“: kako da pomažeš posle prvog meseca škole

Voziš ga kući, dete gleda kroz prozor i tiho kaže: „Niko neće da sedi sa mnom.“ Tebi se u sekundi steže stomak i poželiš da odmah nešto popraviš: da nazoveš učiteljicu, da pitaš koja su to deca, da mu kažeš da nije važno.

Stani na trenutak. Posle prvog meseca škole ovo je češća rečenica nego što misliš, i najčešće znači da dete još traži svoje mesto u novom društvu. Tvoj posao nije da rešiš sve do sutra. Tvoj posao je da budeš mirno mesto na koje dete može da donese ono što ga brine.

Kad dete kaže nešto ovako, prvi odgovor određuje da li će ti sledeći put ponovo reći.

• Ponovi ono što si čula: „Danas ti je bilo tužno jer niko nije hteo da sedne pored tebe.“
• Pitaj konkretno, ne „zašto“: „Da li je to bilo na užini, na odmoru ili u klupi?“ „Šta si ti radio tada?“
• Ne umanjuj: „Nije to ništa“ detetu kaže da njegova briga nije važna.
• Ne pravi dramu: ako se ti uplašiš, dete zaključi da je stvar ozbiljnija nego što jeste.

Često se ispostavi da je u pitanju jedan odmor, jedna igra u kojoj nije bilo mesta ili jedan drug koji je danas sedeo sa nekim drugim. To ne znači da nije važno. Znači da je rešivo.

Prijateljstva u prvom razredu se menjaju iz nedelje u nedelju. Deca se tek upoznaju, isprobavaju ko voli iste igre, i danas sede sa jednim, a sutra sa drugim drugarom. Mesto u klupi najčešće određuje učiteljica, pa „sedenje“ za dete često znači nešto drugo: užinu, red za izlazak ili igru na odmoru.

Neka deca brzo uđu u grupu. Druga prvo posmatraju, pa se tek posle nekoliko nedelja priključe. I jedno i drugo je u redu. Tiše dete nije usamljeno dete, samo mu treba malo više vremena i jedna sigurna osoba sa kojom može da počne.

1. Nađi jedno ime. Umesto „s kim se igraš?“ pitaj: „S kim ti je danas bilo lepo, makar malo?“ Jedno ime je dovoljno za početak.
2. Napravi mali susret van škole. Pozovi to jedno dete u park posle nastave, na pola sata. Deca se lakše zbliže na igralištu nego u učionici, gde su pravila i red.
3. Uvežbaj jednu rečenicu kroz igru. Kod kuće, sa igračkama ili figurama, odigraj sa njim scenu iz učionice ili sa igrališta: „Mogu li i ja da se igram?“ „Hoćeš da sedneš pored mene na užini?“ Kad dete rečenicu izgovori deset puta u igri, lakše je izgovori i u školi.

Ne radi sve tri odjednom. Izaberi jednu i ponovi je nekoliko dana.

Jedan tužan dan nije razlog za sastanak. Ali javi se učiteljici ako:

• dete ovo ponavlja dve do tri nedelje zaredom,
• ne želi da ide u školu i kao razlog navodi drugu decu,
• pominje da ga neko namerno isključuje, zadirkuje ili mu uzima stvari,
• primetiš promenu u spavanju, apetitu ili raspoloženju koja traje.

Kako da razgovor bude koristan: pošalji kratku poruku i zamoli za termin, ne hvataj učiteljicu u prolazu dok čeka decu. Na razgovoru prvo pitaj šta ona vidi: sa kim se dete igra na odmoru, kako se snalazi u grupi. Učiteljica ima pogled koji ti nemaš, a zna i kako da nenametljivo spoji decu u paru ili grupi. O tome šta učiteljica posmatra prvih nedelja pisali smo u tekstu šta učiteljica gleda u prvom razredu.

Ne traži imena „krivaca“ i ne zovi odmah roditelje druge dece. U prvom razredu je to skoro uvek posao za učiteljicu, a ne za roditeljsku grupu.

• Ispitivanje svako veče. „Da li je danas neko sedeo s tobom?“ ubrzo postane pitanje od kog se dete sklanja.
• Obećanja koja ne možeš da ispuniš. „Reći ću učiteljici da te stavi pored najboljeg druga“ zvuči lepo, ali ne zavisi od tebe.
• Poređenje. „Tvoj brat je odmah imao društvo“ ne pomaže nikome.

Kod kuće detetu treba predah, a ne novo saslušanje. O mirnom ritmu posle škole pisali smo u tekstu prva nedelja prvog razreda kod kuće.

Dete kaže da nema nijednog druga. Da li je to znak da nešto nije u redu?
Posle mesec dana, obično nije. Mnogi prvaci još nemaju „najboljeg druga“, samo decu sa kojom se povremeno igraju. Prati da li se to menja u narednim nedeljama.

Da li da tražim od učiteljice da ga premesti?
Ne odmah. Prvo pitaj šta ona vidi i kako se dete snalazi. Ako postoji konkretan problem sa sedenjem, učiteljica će sama predložiti rešenje.

Moje dete je stidljivo. Kako da mu pomognem da priđe drugima?
Kroz male, sigurne situacije: jedan drug u parku, kratka igra kod kuće, uvežbana rečenica. Stidljivom detetu više pomaže jedan dobar susret nego velika rođendanska žurka.

1. Saslušaj i ponovi šta je reklo.
2. Pitaj gde i kada, ne zašto.
3. Nađi jedno ime.
4. Izaberi jednu malu stvar za ovu nedelju.
5. Ako traje duže od dve do tri nedelje, zakaži razgovor sa učiteljicom.

Prvi mesec je tek početak. Prijateljstva u prvom razredu rastu polako, i najčešće baš onda kad ih niko ne požuruje.