Posle škole: 20 minuta igre pre domaćeg

Ključ u bravi, ranac na podu. Za tri sekunde znaš kakav je bio dan. Nekad uđe umorno dete koje bi samo da legne na kauč. Nekad ljuto dete koje baci patiku jer mu je „sve glupo“. A nekad tiho dete koje na svako pitanje kaže „dobro“ i ode u sobu.

I u sva tri slučaja negde u pozadini čeka domaći.

Prvi impuls je da odmah sednete, „da se završi“. Ali posle mesec dana prvog razreda mnoge mame primete isto: što ranije sto, to duže traje. Ovaj tekst predlaže nešto drugo: 20 minuta igre pre domaćeg, prilagođene tome koje je dete danas ušlo na vrata.

U školi dete ceo dan drži pažnju, sedi i sluša. Kad stigne kući, glava je puna, a telo nemirno ili iscrpljeno. Ako odmah sedne za sto, domaći postane mesto gde izlazi sav taj višak.

Kratka igra radi kao ventil. Telo se pokrene ili odmori, osećanje dobije gde da ode, a posle toga sto postaje lakši. U tekstu o domaćem za 15 mirnih minuta posle užine redosled je predah, sto, igra. Ovde gledamo baš taj prvi deo, predah, i kako da ga ispuniš igrom koja odgovara raspoloženju.

Dvadeset minuta je dovoljno. Ako igra traje mnogo duže, povratak za sto postaje teži.

Umorno dete ne treba pokretati. Treba mu nešto mirno, na podu ili na kauču, gde može da leži i da se igra.

• Magneti na sceni. Dete slaže magnete po sceni kuće ili životinja. Nema pravila i nema kraja koji određuje neko drugi.
• Crtanje ležeći. Veliki papir na podu i bojice.
• Jedna pesma na klaviru. Dete svira po bojama ili samo pritiska dirke i sluša.

Ti sediš u blizini. Ne pitaš ništa o školi. Posle užine i dvadeset minuta mira većina dece ima dovoljno snage za kratak domaći.

Ljutnja posle škole često nije zbog tebe. Dete je ceo dan bilo „dobro“, a kod kuće konačno sme da pusti. Tu pomaže igra sa pokretom:

• Poligon od jastuka. Preskoči jastuk, provuci se ispod stolice, dodirni vrata. Tri kruga.
• Balon koji ne sme da padne. Pet minuta udaranja balona po sobi razbije napetost bolje od svake rečenice.
• Gnječenje plastelina. Ruke rade ono što glava ne ume da kaže.

Kad se telo smiri, možeš da kažeš: „Vidim da ti je danas bilo teško. Hoćeš da mi ispričaš ili da se još malo igramo?“ Pusti dete da bira.

Tiho dete često ima najviše da kaže, samo ne na pitanje „kako je bilo“. Njemu pomaže igra u kojoj priča izađe sama.

Magnetni set ima scenu učionice. Stavi je na sto i pusti dete da postavi đake, klupe i učitelja. Posle nekoliko minuta pitaj nešto o sceni, a ne o detetu: „Šta ovaj dečak radi na odmoru?“ ili „Ko sedi pored nje?“ Deca kroz figurice lako ispričaju ono što im se desilo.

Ako posle igre i dalje ćuti, i to je u redu. Za još ideja pogledaj 5 kratkih pitanja umesto „kako je bilo?“.

Najteži trenutak nije ni igra ni domaći, nego prelaz između. Nekoliko stvari pomaže:

1. Isti znak svaki dan. Alarm, pesma ili rečenica („Magneti idu na spavanje“).
2. Igra ostaje gde je stala. Scena ne mora da se rasklapa. Dete zna da može da se vrati posle domaćeg.
3. Sto je već spreman. Sveska i olovka čekaju, da ne počne nova potraga.
4. Prvi zadatak je najlakši. Krenite od onoga što dete može brzo da uradi, da oseti da ide.

Ako dete posle igre i dalje ne može da sedne, daj još pet minuta mira, pa probajte ponovo. Ne otvaraj raspravu o tome ko je u pravu.

Da li se zbog igre domaći previše odlaže?
Obično ne. Dvadeset minuta igre često skrati domaći, jer dete sedne odmornije i manje se buni. Ukupno vreme je slično, samo sa manje rasprave.

Šta ako dete posle igre ne želi da prestane?
Najavi kraj unapred i koristi isti znak svaki dan. Ako je igra ostala na sceni, dete je lakše pusti jer zna da ga čeka posle domaćeg.

Može li igra da bude ekran?
Bolje ne. Crtani ili igrica pred domaći retko smire, češće još više razdraže i teško se prekidaju. Ekran, ako ga ima, neka bude posle domaćeg ili uveče.

1. Pogledaj koje je dete ušlo na vrata: umorno, ljuto ili tiho.
2. Izaberi igru za to raspoloženje.
3. Najavi kraj unapred.
4. Pređite za sto uz isti znak kao juče.

Dvadeset minuta igre nije vreme oduzeto od učenja. To je vreme koje učenje čini mogućim.