Prvak pita „zašto“ po ceo dan: 10 minuta za pitanja uveče, i kad nemaš sve odgovore
Prvak stalno pita „zašto“? Skupljaj sa detetom pitanja tokom dana, a uveče jedno pretvori u 10 minuta istraživanja. I šta da kažeš kad ne znaš odgovor.
„Zašto?“ u 7 i 40 ujutru
Drugi mesec škole donosi novu vrstu umora: pitanja. Na času iz predmeta Svet oko nas bilo je reči o godišnjim dobima, saobraćaju i porodici, a kod kuće stižu nastavci. „Zašto lišće pada?“ „Odakle dolazi kiša?“ „Zašto je deka stariji od bake?“ Najčešće dok obuvaš cipele, voziš ili plaćaš na kasi.
Tada je lako reći „posle ću ti reći“. A „posle“ nekad ne dođe. Ovaj tekst predlaže jednostavan dogovor: ti i dete skupljate pitanja tokom dana, a uveče imate 10 minuta za jedno od njih. I to ne kao predavanje, nego kao malo zajedničko istraživanje, čak i kad ne znaš odgovor.
Zašto ne usput i ne „nekad“
Odgovor usput je kratak i brzo se zaboravi. Dete čuje „zato što je jesen“ i ne dobije ništa osim zatvorenih vrata. Večno „posle“ šalje drugu poruku: tvoja pitanja smetaju.
Dogovor za veče rešava oba problema. Dete zna da je pitanje sačuvano, a ti ne moraš da budeš enciklopedija u pokretu.
Tegla za pitanja: kako da ih skupiš tokom dana
Izaberi jedno mesto gde pitanja čekaju veče:
- Papir na frižideru sa naslovom „Naša pitanja“.
- Tegla ili kutija u koju ide ceduljica sa pitanjem.
- Beleška u telefonu, ako si stalno u pokretu. Uveče je prepiši na papir.
U oktobru prvog razreda većina dece još sporo piše, pa pitanje zapisuješ ti, a dete pored nacrta znak: kap za kišu, list za jesen, auto za semafor. Kad dete pita nešto u pogrešnom trenutku, kažeš: „Odlično pitanje. Hajde da ga stavimo u teglu za večeras.“ To nije odbijanje, nego obećanje.
Prvo pitaj: „A šta ti misliš?“
Pre nego što bilo šta objasniš, pitaj dete šta ono misli. Odgovor je često maštovit i potpuno pogrešan, i to je u redu. Iz njega vidiš odakle dete kreće, a dete oseća da je njegova ili njena misao važna. Tek onda proveravate zajedno.
Deset minuta uveče, korak po korak
- Izaberite jedno pitanje. Dete bira sa papira ili izvlači iz tegle. Samo jedno, i kad ih ima deset.
- Pitaj šta misli. Slušaj do kraja, bez ispravljanja.
- Proverite zajedno na jedan od načina iz sledećeg dela.
- Završite jednom rečenicom. „Znači, kiša je voda koja se popela u oblak i vratila nazad.“ Dete može da je ponovi ili nacrta.
- Precrtaj pitanje ili ga stavi u kutiju „rešeno“. Deca vole da vide kako ta gomila raste.
Najbolje vreme je posle večere, pre kupanja. Ako je dan bio težak, preskočite bez objašnjenja. Pitanja čekaju.
Kad ne znaš odgovor
Mnogi roditelji izbegavaju pitanja jer se plaše da neće znati. A baš tu je najlepša prilika. Rečenica „Ne znam, hajde da proverimo“ uči dete nečemu važnijem od bilo koje činjenice: da odrasli ne znaju sve i da se odgovor može naći.
Ne moraš da izmišljaš niti da glumiš sigurnost. Ako ni posle provere odgovor nije jasan, i to je pošten kraj: „Ovo ćemo pitati učiteljicu.“
Pet načina da proverite zajedno
- Pogledajte. Gde se skuplja voda kad prospeš čašu? Kako izgleda list sa druge strane?
- Probajte. Šta tone, a šta pluta u lavoru? Topi li se kocka leda brže na tanjiru ili u ruci?
- Izbrojte ili izmerite. Koliko koraka ima od vrata do kreveta? Ko je viši, ti ili stolica?
- Pitajte nekoga. Baka zna kako se nekad pravio hleb, deka zna kako je izgledala škola. Jedan poziv je istraživanje.
- Potražite u knjizi ili na zidu. Enciklopedija, slikovnica, poster sa godišnjim dobima ili kruženjem vode. Ako tražite na telefonu, ti čitaš naglas, a dete gleda slike.
Za pitanja o prirodi lepo se nastavlja i jesenja šetnja sa prvakom, gde je posmatranje glavni posao.
Kad pitanje zapravo nosi brigu
Neka pitanja nisu o činjenicama. „Zašto ljudi umiru?“, „Šta ako zaboravim gde je učionica?“ ili „Zašto Mila neće da se igra sa mnom?“ Iza njih je osećanje, a ne radoznalost.
Takvo pitanje ne ide u teglu za istraživanje. Odgovori kratko i istinito, pa pitaj: „Da li te nešto od toga brine?“ Saslušaj, zagrli, i ne pretvaraj razgovor u objašnjenje. Ako ti se čini da dete o školi govori samo kroz ovakva pitanja, pomoći će ti i 5 kratkih pitanja umesto „kako je bilo?“.
Kratko, ne čas
Deset minuta je granica, ne cilj. Kad interesovanje padne, završi, i ako je istraživanje na pola. Ne dodaji „a znaš li još…“ i ne pretvaraj pitanje u zadatak za svesku. Neka pitanja mogu i da ostanu otvorena: „Ovo ni naučnici još ne znaju sasvim.“ I to je dobar odgovor.
Česta pitanja
Šta ako dete svako veče ima deset novih pitanja?
Odlično. Svako veče birate jedno, ostala čekaju. Dete brzo nauči da biranje ima smisla.
Šta ako je pitanje preteško za prvaka?
Daj jednostavnu, tačnu verziju. „Struja ide kroz žice kao voda kroz cev“ nije cela istina, ali je dobar prvi korak.
Šta ako dete ne postavlja pitanja?
Neka deca pitaju manje, i to je u redu. Ubaci ti jedno svoje pitanje u teglu i istražite ga zajedno.
Da li je u redu da kažem „ne znam“ više puta?
Jeste. Važno je da posle toga dođe „hajde da proverimo“, a ne kraj razgovora.
