Prve opisne ocene u prvom razredu: kako da pričaš o njima kod kuće
Stigla je prva opisna ocena? Evo kako da je pročitaš mirno, šta da kažeš detetu i kako da razgovor pretvoriš u 5 minuta igre kod kuće.
Kad umesto broja stigne rečenica
Prvi razred je krenuo, a sa njim i prve povratne informacije od učiteljice. Neko ih vidi u eDnevniku, neko čuje na roditeljskom, neko dobije kratku poruku. Umesto petice ili trojke, tu stoji rečenica: „Uspešno čita kratke reči, uz podršku zapisuje brojeve do 10.“
Mnogo roditelja tada zastane. Da li je ovo dobro? Šta znači „uz podršku“? Treba li nešto da radimo?
Ovaj tekst ti pomaže da pročitaš opisnu ocenu mirno, da o njoj pričaš sa detetom bez pritiska i da razgovor pretvoriš u pet minuta igre kod kuće. Bez osećaja krivice i bez dodatnog časa za stolom.
Šta je zapravo opisna ocena
U prvom razredu deca se iz predmeta ocenjuju opisno, a ne brojevima. To nije „blaža“ ocena niti zamena za peticu. To je opis onoga što dete trenutno ume, u odnosu na ono što se u prvom razredu očekuje do kraja godine.
Dobar opis obično govori tri stvari:
- Šta dete već radi samostalno (na primer, prepoznaje sva obrađena slova)
- Šta je u toku (piše slova, ali još ne uvek u liniji)
- Gde mu još treba podrška (sabira do 10 uz prste ili uz pomoć učiteljice)
Važno je i šta opis nije. Nije poređenje sa drugom decom iz odeljenja. Nije presuda za celu godinu. Oktobar je tek drugi mesec škole, a opis je fotografija ovog trenutka, ne film o tome kako će biti u junu.
Kako da pročitaš opis pre razgovora sa detetom
Pre nego što pričaš sa detetom, prvo opis pročitaj ti. Uzmi papir i podeli ga na tri kolone: ide, raste i treba podrška. Svaku rečenicu iz opisa stavi u jednu kolonu.
Većina roditelja tada vidi isto: kolona „ide“ je duža nego što je delovalo na prvi pogled. Reči kao što su „uz podršku“, „povremeno“ ili „još uvežbava“ zvuče strogo, ali u prvom razredu znače dete je na putu. Učiteljica jednostavno opisuje gde je sada.
Ako ti neka rečenica nije jasna, zapiši je. To je pitanje za učiteljicu, ne za dete. Kako da ga postaviš mirno i konkretno, pogledaj u tekstu Prvi roditeljski sastanak: 5 pitanja koja vredi pitati.
Prvo tvoj mir, pa razgovor
Ako te opis uznemiri, ne pričaj o njemu istog dana. Prespavaj, pa ga pročitaj ponovo ujutru. Dete iz tvog glasa čuje više nego iz reči, zato je bolje da razgovor počne kad si opušteniji ili opuštenija.
Šta da kažeš detetu (i šta da preskočiš)
Dete od sedam godina ne zna tačno šta je opisna ocena, ali vrlo dobro čita tvoje lice dok je ti čitaš. Zato neka razgovor bude kratak i konkretan.
Rečenice koje otvaraju razgovor:
- „Učiteljica je napisala da lepo prepoznaješ slova. Koje ti je najlakše?“
- „Piše da učiš da sabiraš. Hoćeš da mi pokažeš kako to radite u školi?“
- „Šta ti je ove nedelje bilo najzanimljivije na času?“
Rečenice koje vredi preskočiti:
- „Zašto ovo još ne znaš?“
- „Vidi kako Mila već sve zna.“
- „Od sada vežbamo svako veče.“
Kreni od kolone „ide“. Pohvali konkretan trud, a ne „pametnu glavu“. Više o tome kako pohvala gradi, a ne pritiska, imaš u tekstu Pohvala koja gradi, pohvala koja ruši.
Pet minuta igre: od opisa do table
Kad znaš šta je u koloni „raste“, izaberi jednu stvar i pretvori je u igru od pet minuta. Ne tri stvari, samo jednu. Evo kako to može da izgleda:
- Dete je učiteljica. Ti si đak koji „ne zna“. Dete ti na tabli ili velikom papiru pokazuje kako se piše slovo ili kako se sabira. Dok objašnjava, i samo bolje razume.
- Lov na slovo. Napiši jedno slovo koje se tek uči. Dete u sobi traži tri stvari koje počinju na to slovo i crta ih pored.
- Brojevi od magneta. Dete slaže magnete u grupe (3 i 2, 4 i 1) i zapisuje zbir. Magneti sa frižidera sasvim su dovoljni.
- Pogodi šta piše. Napišeš kratku reč, dete je pročita. Onda zamenite uloge.
Pravila su jednostavna: pet minuta, alarm i kraj dok je još zabavno. Ako dete hoće još, odlično. Ako neće, igra se završava bez komentara. Bolje je pet lakih minuta svaki drugi dan nego pola sata koje niko ne želi da ponovi.
Kad u opisu piše „uz podršku“
„Uz podršku“ je rečenica koja roditelje verovatno najviše zabrine. U prvom razredu ona najčešće znači da dete veštinu već radi, samo još uz pomoć: uz prste, uz podsetnik, uz primer na tabli. To je sasvim običan korak između „ne znam“ i „znam sam“.
Šta ima smisla:
- Izaberi tu veštinu za igru od pet minuta, dva do tri puta nedeljno.
- Posle dve do tri nedelje pitaj učiteljicu da li primećuje pomak.
- Ako se isti opis ponavlja i posle nekoliko meseci, dogovorite zajedno sledeći korak.
Šta nema smisla: dodatni radni listovi svako veče i priča o oceni za večerom. Dete lakše napreduje kad oseća da je kod kuće bezbedno da nešto još ne zna.
Sačuvaj prvi opis
Prepiši jednu lepu rečenicu iz prvog opisa u školski spomenar, pored datuma. Za godinu dana ćete je zajedno pročitati i videti koliko je toga od tada postalo lako. Deci je često drago da crno na belo vide koliko su porasla.
Česta pitanja
Da li opisna ocena utiče na nešto kasnije?
U prvom razredu opisne ocene služe da ti i učiteljica pratite kako dete napreduje. Nema proseka i nema takmičenja. Najviše vrede kao putokaz šta vežbati kroz igru.
Treba li detetu da pročitam ceo opis?
Ne mora. Izaberi dve ili tri rečenice i uvek počni od onoga što ide. Ostatak je informacija za tebe.
Šta ako me opis iznenadi?
Prvo zapiši pitanja, pa razgovaraj sa učiteljicom na otvorenim vratima ili na roditeljskom. Pitaj šta ona vidi na času i šta bi kod kuće najviše pomoglo. Odgovor je najčešće jednostavniji nego što misliš.
Koliko često da se igramo tih pet minuta?
Dva do tri puta nedeljno je sasvim dovoljno. Važnije je da igra ostane laka i kratka nego da bude svaki dan.
Večeras, u pet koraka
- Pročitaj opis prvo ti, u miru.
- Podeli rečenice na „ide“, „raste“ i „treba podrška“.
- Detetu pročitaj ono što ide, konkretno i toplo.
- Iz kolone „raste“ izaberi jednu stvar za igru od pet minuta.
- Ono što ti nije jasno zapiši i pitaj učiteljicu.
Opisna ocena je početak razgovora, ne presuda. Kod kuće taj razgovor može da zvuči kao igra.
