Školski crteži na frižideru: šta sa njima posle mesec dana

Prvi crtež iz škole dobio je počasno mesto na frižideru. Onda drugi, pa treći. Posle mesec dana magneti više ne drže, papiri padaju kad otvoriš vrata, a ti ne znaš šta da radiš sa gomilom kućica, sunca i porodica sa šest prstiju.

Baciti deluje ružno. Čuvati sve nije moguće. Postoji srednji put, i ne traži više od 10 minuta nedeljno.

Za dete crtež iz škole nije samo papir. To je dokaz: „Ovo sam radio dok me nije bilo kod kuće.“ Kad ga vidi na frižideru, zna da je njegov dan viđen.

Zato nije toliko važno koliko crteža čuvaš, nego kako dete doživi to što neki odlaze. Ako oseti da odluku donosi zajedno sa tobom, lako pušta. Ako crtež samo nestane, pamti.

Uz to, crteži iz prvog meseca često pričaju šta se u školi dešavalo: ko sedi pored njega, šta su radili na času, šta ga je obradovalo. Ako pitaš „šta si ovde nacrtao?“ umesto samo „kako lepo“, dobićeš celu priču.

1. Frižider je izložba nedelje. Na njemu su samo 2 do 3 crteža. Kad stigne novi, dete bira koji ide sa izložbe.
2. Sve što siđe ide u jednu kutiju ili fasciklu. Bez razvrstavanja, bez odluka. Samo „arhiva ovog meseca“.
3. Na kraju meseca biraš zajedno sa detetom. Otvoriš kutiju, pustiš dete da prelista sve, i ono izabere dva crteža koja ostaju zauvek. Ostali se slikaju telefonom, pa idu dalje.

To je ceo sistem. Frižider ostaje čist, a dete dobija mali mesečni ritual koji mu se obično dopadne.

Nekoliko rečenica pomaže više od bilo kakvog objašnjenja:

• „Koji crtež ti najviše priča o ovom mesecu?“
• „Koji bi hteo da pokažeš sebi kad budeš veliki?“
• „Ovaj ćemo da uslikamo, pa će ostati u telefonu.“

Ako dete ne želi da pusti nijedan, ne raspravljaj. Neka taj mesec ostane tri crteža umesto dva. Poenta je navika, ne pravilo.

Crteži koji ne ostaju ne moraju odmah u kantu. Mogu da postanu papir za pakovanje malog poklona, čestitka za baku, ili pozadina za novi crtež sa druge strane. Tako i dete vidi da njegov rad ima još jedan život.

Dva izabrana crteža mesečno za godinu dana daju oko dvadeset radova. To je taman za jednu lepu, punu knjigu uspomena.

• Spomenar: najlepši crtež meseca zalepi na mesto za crteže, uz datum. U školskom spomenaru postoje rubrike baš za to.
• Zid u dečjoj sobi: jedan ram u koji dete menja „crtež meseca“.
• Poklon: baka i deka se crtežu obraduju više nego bilo kojoj kupljenoj čestitki.

Ako se pitaš šta još vredi upisati u spomenar u prvom razredu, pogledaj tekst o školskom spomenaru za prvi razred.

Posle prvog meseca neka deca donose sve manje crteža. To je obično znak da je u školi počelo učenje slova i brojeva, pa je manje vremena za slobodno crtanje. Nije razlog za brigu.

Kod kuće možeš da ostaviš mali kutak za stvaranje: papir, bojice, a pored toga i nešto drugačije, poput muzike ili velike slike na zidu koju dete može da „prepriča“. Neka deca se izražavaju olovkom, neka pesmom. Obe stvari su u redu.

Da li je loše baciti dečji crtež?
Nije, ako dete zna šta se dešava. Loše je samo kad crtež potajno nestane, a dete ga posle traži. Dogovor i fotografija rešavaju skoro sve.

Šta ako dete donese deset crteža dnevno?
Tada izložba traje dan, ne nedelju. Svako veče dete bira jedan koji ostaje, ostali idu u kutiju. Na kraju meseca biranje je isto.

Kako da čuvam velike radove i kolaže?
Slikaj ih, a original drži nekoliko nedelja na zidu. Kolaži se ionako raspadaju, pa je fotografija često bolja uspomena od samog rada.

Kada je pravo vreme da počnem sa ovim sistemom?
Sada, posle prvog meseca. Frižider je već pun, a dete se dovoljno naviklo na školu da mu mali ritual biranja bude zanimljiv, a ne još jedna promena.

1. Skini sve sa frižidera u jednu kutiju.
2. Vrati 2 do 3 crteža koje dete izabere.
3. Dogovori sa detetom dan na kraju meseca za biranje.
4. Uslikaj crteže koji odlaze.
5. Dva najlepša zalepi u spomenar, uz datum.

Frižider diše, a dete zna da je njegov rad važan.