Šta je bilo za domaći?: kako prvak sam da zapamti zadatak
Posle dva meseca škole svaki dan isto pitanje. Tri stvari na izlasku iz škole i tabla „Za domaći“ kod kuće, da prvak sam zapamti zadatak.
Isto pitanje svaki dan
„Šta je bilo za domaći?“ Posle dva meseca škole ovo pitanje se postavlja svako popodne. Dete slegne ramenima, kaže „nešto iz matematike“ ili „ne znam“, a ti otvaraš grupu roditelja na telefonu i čitaš trideset poruka da bi saznala ili saznao jednu stranu u svesci.
To je sasvim uobičajeno za prvi razred. Prvak tek uči da je domaći njegov zadatak, a ne nešto što odrasli dogovaraju među sobom. Dobra vest: pamćenje zadatka može da se vežba, kao i svaka druga navika. Ovaj tekst ti daje dva mala koraka od po nekoliko minuta: jedan pri izlasku iz škole i jedan kod kuće, na tabli.
Zašto prvak zaboravi šta je za domaći
Kraj časa je za prvaka najgori trenutak za pamćenje. Zvono, pakovanje, jakna, drugar koji zove na odmor. Učiteljica izgovori zadatak baš kada je pažnja već napolju.
Drugi razlog je jednostavan: dete zna da će se neko već setiti. Ako svaki put ti nađeš zadatak u grupi, dete nema razlog da ga zapamti. Ne zato što je nemarno, nego zato što to do sada nije bio njegov posao.
Zato cilj nije da dete odmah pamti sve. Cilj je da ono bude prvo koje pokušava, a ti tek posle.
Korak 1: tri stvari na izlasku iz škole
Dogovori sa detetom jedno pravilo za kraj dana. Pre nego što izađe iz učionice, ili najkasnije na putu do kapije, dete u sebi ponovi tri stvari:
- Iz čega? Srpski, matematika, svet oko nas.
- Šta tačno? Strana u svesci, broj zadataka, slovo koje se piše.
- Do kada? Za sutra ili za neki drugi dan.
Neka deca vole da to pokažu na prstima: palac je predmet, kažiprst zadatak, srednji prst dan. Kad te vidi ispred škole, ne pitaš „kako je bilo“, nego samo podigneš tri prsta. Dete zna šta to znači.
Ako dete ne zna odgovor na neko od tri pitanja, neka sledećeg dana pre izlaska pogleda tablu u učionici ili pita učiteljicu. To je mala, ali važna veština: znati da pitaš.
Korak 2: tabla „Za domaći“ kod kuće
Kod kuće neka jedan deo zida ili table bude stalno rezervisan za domaći. Gore piše „Za domaći“, a ispod dete samo upiše ili nacrta ono što je zapamtilo. Ovo traje pet minuta, odmah posle užine ili pre nego što sedne da radi.
Prvak još ne piše brzo, pa su crteži sasvim u redu:
- knjiga znači čitanje,
- olovka znači pisanje,
- broj znači stranu ili broj zadataka,
- zvezdica znači nešto što treba poneti u školu.
Ti samo pogledaš i pitaš: „Jesi li siguran?“ ili „Da li je to sve?“ Ne ispravljaj odmah. Ako je nešto ispalo, primetiće se, i to je u redu.
Kad se domaći završi, dete samo obriše tablu. Ta mala radnja brisanja je deci često najdraži deo: znak da je posao gotov.
Grupa roditelja tek na kraju
Grupa nije zabranjena. Samo neka bude poslednji, a ne prvi korak. Prvo pitaj dete, pa tablu, pa tek onda telefon. Kad ipak nađeš zadatak u grupi, reci detetu šta si pročitala ili pročitao, ali neka ga ono samo upiše na tablu.
Kad nešto ipak promakne
Promaći će. Dete će zaboraviti svesku, pogrešno zapamtiti stranu ili doći sa „nismo imali ništa“, a sutra se ispostavi da jesu. To nije propast navike, nego deo učenja.
- Ne rešavaj ti sve uveče. Ako je zadatak propušten, pusti dete da sutra kaže učiteljici. Većina učiteljica u prvom razredu to razume i ceni iskrenost.
- Sutra isti ritual. Ne uvodi strože pravilo. Tri prsta i tabla, kao i juče.
- Pohvali pokušaj. „Danas si zapamtio dve od tri stvari“ vredi više od „opet si zaboravio“.
Za dve do tri nedelje većina dece počne sama da kaže zadatak čim izađe. Neka brže, neka sporije.
Kako se ovo uklapa u ostatak popodneva
Pamćenje zadatka je samo prvi deo. Kako da sam domaći prođe mirno, piše u tekstu Domaći u prvom razredu: 15 mirnih minuta posle užine. A da ono što je za domaći stigne i u ranac za sutra, pomoći će ti Ranac uveče: 5 minuta za sutra. Tri mala ritma, svaki po nekoliko minuta, i popodne prestaje da bude potraga.
Česta pitanja
Šta ako dete stvarno ne može da zapamti tri stvari?
Počni od jedne: samo predmet. Kad to ide nekoliko dana zaredom, dodaj zadatak, pa tek onda dan.
Da li da tražim od učiteljice da zapisuje domaći u svesku?
Možeš da pitaš kako ona to radi u odeljenju. Mnoge učiteljice već imaju svoj način, pa je najbolje da se kućna tabla uklopi u njega.
Dete kaže da nema domaći svaki dan. Kako da znam da je tačno?
Ne proveravaj odmah u grupi. Nekoliko dana zaredom pogledaj sveske zajedno sa detetom posle užine. Brzo ćeš videti da li se priča i sveska slažu.
Šta ako dete ne želi da piše na tablu?
Neka nacrta, ili neka ti kaže, a ti napišeš. Važno je da dete izgovori zadatak, a ne ko drži flomaster.
